БУЂЕЊЕ ЗА ВРЕМЕ КИШЕ - Књижевни часопис "Stremlenjenja" (1-2/2022) Републике Србије

Књижевни часопис "Stremlenjenja" (1-2/2022) Републике Србије

 

 

 

 

 

Драги пријатељи! Књижевни часопис "Stremlenjenja" (1-2/2022) Републике Србије управо је објавио 6 одломака из моје повезане песме БУЈЕЈЕ ПРЕКО ВРЕМЕНА КИШЕ. Најдубљу захвалност желим да изразим талентованој песникињи и преводиоцу Валентини Новковић, која је одабрала одломке из збирке поезије „Полетела у зору“ (Издавачка кућа четири, 2021) и превела са руског на српски језик.

Велико хвала уредништву часописа "Stremlenjenja"!

С поштовањем, Маи Ван Фан!

 

Дорогие друзья! Литературный журнал "Stremlenjenja" (1-2/2022) Республики Сербии только что опубликовал 6 отрывков из моего связанного стихотворения БУЂЕЊЕ ЗА ВРЕМЕ КИШЕ (ПРОБУЖДЕНИЕ ВО ВРЕМЯ ДОЖДЯ). Я хотел бы выразить мою глубочайшую благодарность талантливой поэтессе и переводчице Валентине Новкович, которая выбрала отрывки из поэтического сборника "Улетел на рассвете" (Издательство Четыре, 2021) и перевела с русского на сербский.

Большое спасибо редакции журнала "Stremlenjenja"!

С уважением, Май Ван Фан!

 

 

 

 

 

 

 

БУЂЕЊЕ ЗА ВРЕМЕ КИШЕ

 

1

 
У тмуран дан отварам врата
Ситна киша је унела

влагу у собу. 
 
Наложићу пећ

Да би се одећа што пре осушила.
Болна чежња буди сећања.  

У удаху ваздуха осећам укус твојих. усана.
Непокривене главе провирујем кроз прозор —
На крову терасе седи голуб.  

Његово перје с плавичастим одсјајем,
Оденула је киша.
 
Сада је свуда пролећни ветар.

Окречен зид у жилама
Као крвни судови.
 
Не треба да машеш 

Не треба да одлетиш.
Голуб и ја

Истежемо се

Претварајући се

У тиркизне изданке.

 

2

 
Никако не могу да заспим под топлим ћебетом.  

Замишљам померила си таваницу.

Долазиш.

Пушташ косу скупљену у пунђу  
И чврсто ме обавијаш њоме.  

У ноћи се зачуо висок, јасан звук.  

Окрећем се ветру.
Тренопет ме је додирнуо

Ходајући по леду замрзнутог језера.  

Растресита земља,

Трава, мокра од росе.
 
– 
Пусти ме!
– 
Пусти ти мене!
 
У том тренутку сам се претворио у семе

Укоренио се и пустио изданак,   
 
Да би плодови сазрели,

И испало укусно вино,

И птица сву ноћ лежала на јајима у топлом

Сачуваћу до јутра ову

Илузију. 

 

3

 
Пусти ме као што у земљу спуштају зрно, 
 
Како буде траву покривену

Небеском росом.

На крову куће ударајући ритам
Киша се згушњава.
И брзо се шири дах

Влажне земље. 
 
Збуњено повучеш ћебе до браде

Погрешно верујући да неко иде

Да чисти собу.

 
Мој сан још није завршен.

Изненада један за другим ничу листови,
Сакривени у сваком сићушном семену,

Које је пало у пољубац пред зору.

 

4

 
Земља почиње нови циклус ротације.

Брже.  
 
Сунце се враћа заједно са

Мојом сенком.

Врата куће су чврсто затворена,
Отисци стопала тамо где је било

цвећа и воћа.   

Пчеле се враћају у ројевима:  

Више немају ни гнездо ни

Матицу.

Туђа земља у капима кише.  

 
Чврсто се држећи за грану дрвета  

Њише се богомољка опијена брзином.

Изнад планинског врха лебди орао.

Море се привија ушћу реке,
Прекидајући јој дах.   
 
Дуго ћу те љубити

Да бих запамтио овај тренутак и ово место.
Облаци су се ниско спустили.

Земља се враћа  изворима.

 

5

 
Црвене се птичја гнезда направљена

Од црвенкасте земље.
Диже се шума,

Жури планински поток

Од наших укрштених, испреплетаних погледа

У мени се рађа

Мноштво ентитета

Претварајући их у један, други, трећи

Делећи их на хиљаду:

Ово сам јалично,
И ово сампоново ја.
 
Један, два, три… – љубим те.
Птичје гнездо испуњено сунчевом

Светлошћу.  

Уљани мирис шумског корења

И таласи мириса шумског цвећа

  • Где год да су —
    Уплићу се у гнездо.

 

6

 
Останимо још мало близу
Док не сване јасна зора.
 
Сенку дрвећа је одједном

Уклонио цвет.

Стеница прави гнездо у

Зрелој слами

Дубоко у земљу улази корење

Ветивера уплићући се

Око њега.
 
Све тече
И тече вода
Држећи нас заједно.
 
Сваки пољубац отвара још

Једна врата.

Да се не изгубимо

Преплићемо руке чврсто их стежући.  

Пар твојих малих руку...
 
Несигурно, бојажљиво заједно с капима кише

Газећи земљу пењемо се на врх.

 
Дан је, чини се, већ свануо.

Али, ми све једно водимо једни друге

Да упознамо зору.

 

 

Из книге „Улетел на рассвете“ ( „Четыре“, Москва, 2021)

 

 

 

Маи Ван Фан. Рођен 1955. у Гимшону (провинција Нин Бин), у делти Црвене реке, у северном делу Вијетнама. Од 1974. до 1981. служио је војску, пешадију. Након службе, уписао је Колеџ страних језика у Ханоју на Факултету за лингвистику и руску културу. Године 1983. наставио је студије у граду Минску (главном граду Белоруске ССР), на Педагошком институту по имену А.М. Горког (данас – Белоруски педагошки универзитет по имену М. Танка). Тренутно живи и ради у граду Хаифонг. У Вијетнаму је објавио шеснаест збирки поезије и књигу критичких есеја. У иностранству је објављено двадесет седам његових песничких књига.  Његове књиге су ушле у првих десет стотина најпродаванијих књига поезије. Стихови Маи Ван Фана су преведени на 40 језика: енглески, француски, руски, белоруски, украјински, шпански, немачки, италијански, шведски, македонски, албански, српски, словачки и друге. Добитник најзначајнијих књижевних награда у Вијетнаму и свету.

 

 

 

  

 

 

 

 

 

 

 

  

 

 

ПРОБУЖДЕНИЕ ВО ВРЕМЯ ДОЖДЯ

 

 

1

 

Распахиваю дверь в хмурый день –

Сыростью ворвался в комнату

Моросящий дождь.

 

Затоплю печь,

Чтоб поскорее высушить одежду.

Щемящая тоска будит воспоминания.

В глотке воздуха ощущаю вкус твоих губ.

С непокрытой головой выглянул из окна –

На крышу террасы сел голубь.

Его оперенье, отливающее сизым,

Окутала пелена дождя.

 

Сейчас повсюду весенний ветер.

Известковая стена в прожилках,

Словно в кровеносных сосудах.

 

Не нужно хлопать крыльями и

Не нужно улетать.

Голубь и я

Вытягиваемся, преображаясь в

Бирюзовые ростки.

 

2

 

Никак не могу уснуть под тёплым одеялом.

Представляю, что, раздвинув потолок,

Приходишь ты.

Распустишь собранные в пучок волосы

И туго-натуго опутаешь ими меня.

В ночи повис высокий чистый звук.

 

Поворачиваюсь за ветром.

Мгновение – он снова коснулся меня,

Пробравшись по льду замёрзшего озера.

Рыхлая земля,

Трава, мокрая от росы...

 

– Отпусти меня!

– Отпусти ж ты меня!

 

В тот же миг я превратился в семя,

Пустил корни и выбросил побег,

 

Чтобы созрели плоды, и

Получилось вкусное вино,

И птица всю ночь высиживала яйца в тепле...

Я сохраню до самого утра эту фантазийную

Иллюзию.

 

 

3

 

Отпусти меня, как в землю опускают зерно,

Как пробуждают траву, покрытую

Небесной влагой.

На крыше дома, отстукивая ритм,

Сгущается дождь.

И быстро распространяется дыхание

Влажной земли.

 

Ты в смятении натягиваешь одеяло

До самого подбородка,

Ошибочно полагая, что кто-то идёт

Убирать в комнате.

 

Мой сон ещё не завершён.

Вдруг разом друг за другом проклёвываются листочки,

Скрытые в каждом крошечном семени,

Упавшем в предрассветном поцелуе.

 

4

 

Земля начинает новый цикл вращения

Быстрее.

Солнце возвращается вместе с

Моей тенью.

Двери домов плотно закрыты,

Следы ног там, где были цветы и плоды.

 

Стайкой возвращаются пчёлы:

Больше нет у них ни их гнезда, ни королевы.

Чужая земля в каплях дождя.

 

Крепко вцепившись в веточку дерева,

Раскачивается опьянённый скоростью богомол.

Над вершиной горы парит орёл.

Море теснится к устью реки,

Перекрывая ей дыхание.

 

Долго-долго буду целовать тебя, чтобы запомнить

Этот миг и это место.

Низко опустились облака.

Земля возвращается к своим истокам.

 

 

5

 

Алеют птичьи гнезда, вылепленные из

Красноватой земли.

Вздымается лес,

Спешит горный ручей.

От наших пересекающихся

Сплетённых взглядов

 

Во мне рождается

Множество сущностей,

Превращая их в одну, вторую, третью,

Разделяя на тысячи:

Вот это я – лично,

И это – снова я.

 

Один, два, три... – целую тебя.

Птичье гнездо наполнено солнечным

Светом.

Маслянистый запах лесных корней

И волны аромата лесных цветов –

 

Где бы ни были –

Сплетаются в гнездо.

 

6

 

Побудем ещё немного рядом,

Пока не займётся прозрачная заря.

 

Тень от деревьев вдруг раскрылась

Цветком.

Водомерка устраивает гнездо в

Прелой соломе.

Глубоко в землю уходят корни

Вестиверии, оплетая её.

 

Всё течёт –

И течёт вода,

Удерживая нас вместе.

Каждый поцелуй открывает ещё

Одну дверь.

Сплетаясь руками,

Чтобы не потеряться,

Крепко сжимаем их.

Пара твоих маленьких ручек...

 

Неуверенно, робко вместе с каплями дождя

Поднимаемся по земле наверх.

 

День, кажется, уже наступил,

Но мы всё равно ведём друг друга

Встречать зарю.

 

(Перевод : Светлана Глазунова, Елизаветa Коздоба)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

BÀI KHÁC
1 2 3 
image advertisement
image advertisement

image advertisement
image advertisement




























Thiết kế bởi VNPT | Quản trị