БУЂЕЊЕ ЗА ВРЕМЕ КИШЕ - Књижевни часопис "Stremlenjenja" (1-2/2022) Републике Србије

Књижевни часопис "Stremlenjenja" (1-2/2022) Републике Србије

 

 

 

 

 

Драги пријатељи! Књижевни часопис "Stremlenjenja" (1-2/2022) Републике Србије управо је објавио 6 одломака из моје повезане песме БУЈЕЈЕ ПРЕКО ВРЕМЕНА КИШЕ. Најдубљу захвалност желим да изразим талентованој песникињи и преводиоцу Валентини Новковић, која је одабрала одломке из збирке поезије „Полетела у зору“ (Издавачка кућа четири, 2021) и превела са руског на српски језик.

Велико хвала уредништву часописа "Stremlenjenja"!

С поштовањем, Маи Ван Фан!

 

Дорогие друзья! Литературный журнал "Stremlenjenja" (1-2/2022) Республики Сербии только что опубликовал 6 отрывков из моего связанного стихотворения БУЂЕЊЕ ЗА ВРЕМЕ КИШЕ (ПРОБУЖДЕНИЕ ВО ВРЕМЯ ДОЖДЯ). Я хотел бы выразить мою глубочайшую благодарность талантливой поэтессе и переводчице Валентине Новкович, которая выбрала отрывки из поэтического сборника "Улетел на рассвете" (Издательство Четыре, 2021) и перевела с русского на сербский.

Большое спасибо редакции журнала "Stremlenjenja"!

С уважением, Май Ван Фан!

 

 

 

 

 

 

 

БУЂЕЊЕ ЗА ВРЕМЕ КИШЕ

 

1

 
У тмуран дан отварам врата
Ситна киша је унела

влагу у собу. 
 
Наложићу пећ

Да би се одећа што пре осушила.
Болна чежња буди сећања.  

У удаху ваздуха осећам укус твојих. усана.
Непокривене главе провирујем кроз прозор —
На крову терасе седи голуб.  

Његово перје с плавичастим одсјајем,
Оденула је киша.
 
Сада је свуда пролећни ветар.

Окречен зид у жилама
Као крвни судови.
 
Не треба да машеш 

Не треба да одлетиш.
Голуб и ја

Истежемо се

Претварајући се

У тиркизне изданке.

 

2

 
Никако не могу да заспим под топлим ћебетом.  

Замишљам померила си таваницу.

Долазиш.

Пушташ косу скупљену у пунђу  
И чврсто ме обавијаш њоме.  

У ноћи се зачуо висок, јасан звук.  

Окрећем се ветру.
Тренопет ме је додирнуо

Ходајући по леду замрзнутог језера.  

Растресита земља,

Трава, мокра од росе.
 
– 
Пусти ме!
– 
Пусти ти мене!
 
У том тренутку сам се претворио у семе

Укоренио се и пустио изданак,   
 
Да би плодови сазрели,

И испало укусно вино,

И птица сву ноћ лежала на јајима у топлом

Сачуваћу до јутра ову

Илузију. 

 

3

 
Пусти ме као што у земљу спуштају зрно, 
 
Како буде траву покривену

Небеском росом.

На крову куће ударајући ритам
Киша се згушњава.
И брзо се шири дах

Влажне земље. 
 
Збуњено повучеш ћебе до браде

Погрешно верујући да неко иде

Да чисти собу.

 
Мој сан још није завршен.

Изненада један за другим ничу листови,
Сакривени у сваком сићушном семену,

Које је пало у пољубац пред зору.

 

4

 
Земља почиње нови циклус ротације.

Брже.  
 
Сунце се враћа заједно са

Мојом сенком.

Врата куће су чврсто затворена,
Отисци стопала тамо где је било

цвећа и воћа.   

Пчеле се враћају у ројевима:  

Више немају ни гнездо ни

Матицу.

Туђа земља у капима кише.  

 
Чврсто се држећи за грану дрвета  

Њише се богомољка опијена брзином.

Изнад планинског врха лебди орао.

Море се привија ушћу реке,
Прекидајући јој дах.   
 
Дуго ћу те љубити

Да бих запамтио овај тренутак и ово место.
Облаци су се ниско спустили.

Земља се враћа  изворима.

 

5

 
Црвене се птичја гнезда направљена

Од црвенкасте земље.
Диже се шума,

Жури планински поток

Од наших укрштених, испреплетаних погледа

У мени се рађа

Мноштво ентитета

Претварајући их у један, други, трећи

Делећи их на хиљаду:

Ово сам јалично,
И ово сампоново ја.
 
Један, два, три… – љубим те.
Птичје гнездо испуњено сунчевом

Светлошћу.  

Уљани мирис шумског корења

И таласи мириса шумског цвећа

  • Где год да су —
    Уплићу се у гнездо.

 

6

 
Останимо још мало близу
Док не сване јасна зора.
 
Сенку дрвећа је одједном

Уклонио цвет.

Стеница прави гнездо у

Зрелој слами

Дубоко у земљу улази корење

Ветивера уплићући се

Око њега.
 
Све тече
И тече вода
Држећи нас заједно.
 
Сваки пољубац отвара још

Једна врата.

Да се не изгубимо

Преплићемо руке чврсто их стежући.  

Пар твојих малих руку...
 
Несигурно, бојажљиво заједно с капима кише

Газећи земљу пењемо се на врх.

 
Дан је, чини се, већ свануо.

Али, ми све једно водимо једни друге

Да упознамо зору.

 

 

Из книге „Улетел на рассвете“ ( „Четыре“, Москва, 2021)

 

 

 

Маи Ван Фан. Рођен 1955. у Гимшону (провинција Нин Бин), у делти Црвене реке, у северном делу Вијетнама. Од 1974. до 1981. служио је војску, пешадију. Након службе, уписао је Колеџ страних језика у Ханоју на Факултету за лингвистику и руску културу. Године 1983. наставио је студије у граду Минску (главном граду Белоруске ССР), на Педагошком институту по имену А.М. Горког (данас – Белоруски педагошки универзитет по имену М. Танка). Тренутно живи и ради у граду Хаифонг. У Вијетнаму је објавио шеснаест збирки поезије и књигу критичких есеја. У иностранству је објављено двадесет седам његових песничких књига.  Његове књиге су ушле у првих десет стотина најпродаванијих књига поезије. Стихови Маи Ван Фана су преведени на 40 језика: енглески, француски, руски, белоруски, украјински, шпански, немачки, италијански, шведски, македонски, албански, српски, словачки и друге. Добитник најзначајнијих књижевних награда у Вијетнаму и свету.